Ратна војна болница Соколац настала је 5. априла 1992. године, у периоду непосредног почетка оружаних сукоба у Босни и Херцеговини, као одговор на хитну потребу организованог војномедицинског збрињавања рањеника, припадника војних формација и цивилног становништва на простору сарајевско-романијске регије.

Њено формирање било је дио шире стратешке припреме војносанитетског система, јер је још крајем новембра 1991. године донесена одлука да се 4. санитетски батаљон из дотадашње локације у Фалетићима премјести у подручје Корана – Пале, што је представљало припрему за могуће ратне услове и потребу дислокације санитетских капацитета.

У том контексту, Ратна војна болница Соколац није настала спонтано, већ као резултат унапријед осмишљене организације, логистичке припреме и процјене да ће постојећи мирнодопски здравствени систем у условима сукоба бити недовољан за потребе рањеника и становништва.

Према наредби од 4. априла 1992. године, 4. санитетском батаљону повјерено је формирање Ратне болнице у Корану, која је представљала припремну фазу за касније оперативно ангажовање и развој болничког система на Сокоцу.

На основу наредбе управника Војне болнице Сарајево, пуковника прим. др Томислава Таушана, на терен је упућена стручна екипа предвођена потпуковником Радованом Добрашем, са задатком да обезбиједи материјална средства, изврши организационе припреме и створи основне услове за рад будуће болнице на Сокоцу.

Ова припремна фаза имала је пресудан значај, јер је омогућила да се, упркос ратном хаосу и ограниченим ресурсима, створи функционална основа за пријем људства, опреме и пацијената након евакуације из Сарајева.

Након евакуације Војне болнице Сарајево преко Лукавице 10. маја 1992. године, особље, медицинска опрема и расположива средства пребачени су на Соколац, гдје је на унапријед припремљеној локацији настављен рад у ратним условима.

Овај прелазак представљао је кључан моменат у конституисању установе, јер је тиме санитетски потенцијал дотадашње Војне болнице Сарајево фактички пренесен у нови оперативни центар, који је у условима рата преузео много ширу улогу него што је првобитно планирано.

На овој локацији, након фазе прилагођавања и организације, установа је 16. јуна 1992. године и званично постала Болница Главног штаба Војске Републике Српске, чиме је добила формални статус централне војномедицинске установе од изузетног значаја.

Након званичног конституисања, Болница Главног штаба ВРС добила је више слојева одговорности и постала један од најважнијих стубова здравственог система у ратним условима на ширем простору Сарајевско-романијске регије.

Њена улога није се сводила искључиво на санитетско збрињавање Главног штаба ВРС и његових приштапских јединица, већ је обухватала и здравствено обезбјеђење јединица ВРС и цивилног становништва на простору Рогатице, Хан Пијеска, Сокоца, Олова, Илијаша, Старог Града Сарајево и дијела општине Горажде.

Поред тога, болница је примала пацијенте упућене из других установа као што су Жица, Јагомир и Коран, а током периода од јуна 1993. до маја 1995. године вршила је и збрињавање цивила из енклаве Жепа, при чему је транспорт реализован ангажманом украјинских јединица УНПРОФОР-а.

Ова широка зона одговорности показује да је установа функционисала као регионални ратни медицински центар, а не само као локална болница.

За управника Болнице именован је прим. др Томислав Таушан, који је већ имао кључну улогу у организацији Војне болнице Сарајево и Ратне болнице Коран, те је дао један од најзначајнијих доприноса развоју санитетске службе ВРС.

Његово искуство, организационе способности и континуитет руководства били су од пресудне важности у условима ратне нестабилности, недостатка ресурса и сталне потребе за брзим прилагођавањем медицинског система борбеним условима.

У ширем контексту, за начелника Санитетске службе Сарајевско-романијског корпуса именован је пуковник др Тончи Поша, што додатно показује да је болница била интегрисана у шири и јасно структурисан војномедицински систем.

Болница Главног штаба ВРС имала је развијену и вишеслојну организациону структуру, која је омогућавала функционисање упркос изузетно тешким условима рада.

Формирано је хируршко одјељење, чији је начелник био др Драгољуб Лазаревић, а након његовог пензионисања др Бориша Стојановић. У оквиру хируршког блока дјеловали су одсјеци за ортопедију и трауматологију под руководством др Симе Билбије, урологија коју је водио др Зоран Чампара, ОРЛ одсјек са др Сладомиром Турунташом, очни одсјек под руководством др Томислава Давидовића, као и одсјек за максилофацијалну хирургију којим је руководио др Ратко Радовић.

Поред хируршког блока, функционисало је и интерно одјељење под руководством др Светозара Јовановића, одјељење за неуропсихијатрију које је водио др Миломир Ђерић, као и одјељење за санитетско снабдијевање чији је руководилац био др Драган Ћућило.

Посебан значај имала је гинеколошко-акушерска служба, коју је током рата и послије њега водио проф. др Борко Мимић, што свједочи да болница није била усмјерена искључиво на ратну хирургију, већ и на шири спектар медицинских услуга неопходних становништву.

Служба за анестезију и интензивну његу представљала је један од кључних носећих стубова болничког система, посебно имајући у виду велики број оперативних захвата и тешких ратних повреда које су захтијевале хитну хируршку интервенцију.

У служби за анестезију током 1992. године радио је др Дамјан Симић, а потом и љекар добровољац из Украјине, што показује да је болница у појединим фазама зависила и од међународне или добровољачке стручне подршке.

Главни терет анестезиолошког рада поднијели су анестетичари Миро Мирковић и Вуле Аџић, док су у интензивној њези радили др Радмила Шаренац, др Оливера Мачар и др Драган Чучило.

Сестринска служба такође је имала значајну улогу у свакодневном функционисању установе. Главна сестра болнице била је Ковиљка Лиздек, док је главна сестра хирургије била Радмила Моросављевић, што указује на постојање јасне хијерархије и професионалне организације његе и оперативне подршке.

Поред основних клиничких одјељења, болница је располагала и низом пратећих служби без којих не би било могуће одржати континуитет ратне медицине.

Службу трансфузије подржавао је Радивоје Грубачић, РТГ дијагностику водили су Жарко Дејановић и Гојко Кнежевић, лабораторијски рад обезбјеђивали су мр Никола Лујић и Милош Тодоровић, док је стоматолошку службу водио др Мишо Вуковић.

Санитетско снабдијевање било је од изузетног значаја, а у том сегменту посебно се истиче мр пх. Драган Ћућило, који је у мају 1992. године извео ризичну евакуацију материјала из складишта Бутиле, чиме је омогућено да болница дође до неопходних медицинских средстава у једном од најтежих периода.

Позадинску службу водио је Бошко Крајишник, док су техничко одржавање обезбјеђивали Драган Миросављевић и Дарко Лубура, што јасно показује да је функционисање болнице зависило не само од љекара, већ и од шире логистичко-техничке инфраструктуре.

У циљу растерећења централне болнице и ефикаснијег збрињавања лакших повреда, 1992. године у Власеници је отворено посебно одјељење за рехабилитацију лакших повреда.

Овим одјељењем руководио је др Миро Бабовић, а његово формирање показује да је болница настојала да развија функционалну мрежу медицинске подршке, а не само да централизује све пацијенте у једној установи.

Оваква организација била је важна за рационалније коришћење ограничених ресурса, смањење притиска на хируршке и стационарне капацитете и брже враћање лакше повријеђених лица у опоравак.

Болница је била смјештена у новоизграђени, али неусељен објекат првобитно намијењен судској психијатрији, што значи да објекат, иако физички постојећи, није био потпуно спреман за болнички рад у ратним условима.

Иако тек завршен, објекат је био оштећен усљед јаких вјетрова, јер су кровни лимови били подигнути и деформисани, што је захтијевало додатне поправке и санацију прије или током самог почетка рада.

Додатне тешкоће настале су због пуцања цијеви централног гријања током зиме 1991/1992. године, када систем није био испражњен након пробног рада. Усљед тога, вода је оштетила подове и унутрашње површине објекта, што је додатно закомпликовало услове за организовање здравствене службе.

Поправке су биле отежане недостатком материјала, радне снаге и ратним околностима, али је упркос томе објекат адаптиран и стављен у функцију, што свједочи о високом нивоу организационе упорности и прилагођавања.

У првим годинама рада болница је функционисала без електричне енергије и без мазута, што је представљало један од најтежих облика ограничења за било коју здравствену установу, а посебно за ратну болницу са великим бројем хируршких интервенција.

Опрема болничке кухиње није била функционална јер је радила на струју, па се привремено користио шпорет на дрва, што јасно показује ниво импровизације неопходан за одржавање основних услова живота и рада.

Храна се припремала у Психијатријској болници Соколац, захваљујући разумијевању прим. др Слободана Ђокића, док је медицинска опрема Дома здравља Соколац коришћена за свакодневни рад.

Ови подаци показују да је функционисање болнице било засновано на сарадњи више локалних установа, солидарности здравствених радника и сталном прилагођавању у условима озбиљног недостатка ресурса.

Болница је имала капацитет од 207 кревета, али су ти капацитети стално прилагођавани оперативним захтјевима, што значи да је простор често пренамјењиван у складу са бројем рањеника, хитношћу стања и доступношћу особља.

Дијелови објекта пренамјењивани су у операционе сале, што свједочи да болница није била пројектована као потпуно функционалан хируршки центар, већ је морала бити накнадно адаптирана у складу са потребама ратне хирургије.

Први операциони сто добијен је као донација српске дијаспоре из Њемачке, што показује да је опремање установе у великој мјери зависило од спољне помоћи, донација и снаалажљивости.

Посебно важан сегмент била је организована транспортна служба са хеликоптерском подршком, која је одржавала медицински коридор Соколац – ВМА Београд. Овај вид транспорта имао је пресудан значај за збрињавање најтежих рањеника, јер је омогућавао брзу евакуацију и упућивање на виши ниво лијечења.

Служба за трансфузију крви основана је крајем априла 1992. године, што је у ратним условима представљало један од кључних предуслова за извођење већег броја хируршких захвата и збрињавање тешко рањених пацијената.

У њеном формирању значајну стручну подршку пружио је Институт за трансфузиологију и хемобиологију ВМА, а тим је предводио мајор Мирољуб Тркуљић.

Формирање ове службе у тако кратком року показује висок степен организованости и јасно разумијевање приоритета ратне хирургије, јер без стабилне трансфузиолошке подршке велики број оперативних захвата не би био могућ.

Од априла 1992. до децембра 1995. године у болници је извршено 17.620 оперативних захвата, што само по себи представља изузетан показатељ обима и интензитета рада установе у ратним условима.

Поред тога, обављене су десетине хиљада других медицинских интервенција, велики број хоспитализација, специјалистичких прегледа и различитих процедура, а лијечен је и велики број цивила и припадника ВРС различитих степена рањавања.

Ови статистички показатељи потврђују да болница није имала само симболичну или локалну улогу, већ да је представљала један од кључних стубова здравственог система Сарајевско-романијске регије током цијелог периода рата.

Посебна пажња посвећивала се стручном усавршавању младих кадрова, што показује да је упркос ратним условима постојала свијест о дугорочном одржавању и развоју медицинског система.

Уз подршку ВМА и Министарства здравља Србије, на специјализације су упућени др Горан Шиник, др Снежана Марић и др Миле Шупић, чиме су стварани кадровски предуслови за јачање стручног потенцијала болнице.

Општина Соколац дала је значајан допринос функционисању болнице: избјегли љекари били су смјештени у Хотелу „Романија“, а изграђена је и стамбена зграда за потребе медицинског особља и њихових породица.

Ова подршка локалне заједнице била је важна не само за тренутно функционисање болнице, већ и за стварање услова за дугорочнији ангажман кадрова у веома нестабилном периоду.

По завршетку рата, Болница Главног штаба наставила је рад у истом обиму, пружајући здравствене услуге и грађанству и припадницима Војске Републике Српске, што показује да њена улога није престала окончањем непосредних борбених дејстава.

Континуитет рада задржан је све до 2001. године, када је престала потреба за функционисањем ове ратне болнице као посебне институције, што означава крај једне специфичне историјске и медицинске фазе.

Оснивање и развој Ратне војне болнице Соколац, односно Болнице Главног штаба ВРС, одвијали су се у изузетно тешким условима – без струје, гријања, основне опреме и довољног броја кадрова – али је, захваљујући организованости, солидарности и пожртвованости медицинског особља, успостављена установа која је током сукоба представљала један од најважнијих ослонаца здравствене заштите.

Континуитет рада, велики број спроведених процедура, сложеност организације и број спасених живота чине ову болницу једним од најзначајнијих примјера функционисања ратне медицине на простору Републике Српске током периода 1992–1995. године.